Jedan stari Linux mit kaže da je Linuxu potreban restart samo kada se nadograđuje kernel. U zadnjih nedelju-dve, pade mi na pamet da taj mit konačno stavim na probu.

Držao sam laptop upaljen nekih 11 dana, i radio na njemu uobičajne stvari: sve od firefoxa do podešavanja apachea, na nekoliko lokacija i barem 4 različite mrežne konfiguracije. Evo par zapažanja:

Linux kernel je stabilan k’o planinski jarac. Ni jednom nije štucnuo za tih desetak dana.

Od ostailh sistemskih stvari, nije bilo mnogo problema. X je lepo ulazio i vraćao se iz suspenda, bežična mreža takođe (sa sve ndiswrapperom). Menjanje mrežne konfiguracije je jedina stvar koju je malo teže izvesti bez restarta: Gnomeovi alati znaju da se zabudale, pa poznavanje komandne linije nije na odmet. (beleška sebi: ubuduće proveri da li su ti dobro podešene adrese DNS servera kad menjaš mrežnu konfiguraciju) Mali problem se javio i kod automatskog podešavanja osvetljenja monitora: posle par dana puštanje filma je zatamnjivalo ekran umesto da ga prosvetljuje, ali bitno je da su ručna podešavanja još uvek radila.

Za razliku od kernela programi koje redovno koristim ne mogu da se pohvale takvom stabilnošću…

Gnome-Do u trenutnoj inkarnaciji ima gadno curenje memorije, pa je poželjno resetovati ga svakih par dana. Kod Firefoxa je to svedeno na prihvatljivu meru, ali sam i njega često resetovao, najviše da bih uz najmanji trošak mreže ponovo učitao sve otvorene tabove, i da bih zatvorio Java plugin, koji takođe curka memoriju i opterećuje procesor bez nekog posebnog razloga. Liferea puca sama od sebe gotovo redovno.

Ali sve su to problemi koji se mogu rešiti bez resetovanja kompjutera: velika modularnost omogućava da se resetuju sve komponente zasebno (grafičko okruženje se može resetovati, svi servisi se mogu resetovati…) tako da je stari mit sa početka članka, barem za mene, tačan.

A zbog čega sam na kraju resetovao sistem? Slučajnost — umesto suspend dugmeta pritsnuo sam restart. Prokleti touchpad… Još bi on radio da nije bilo toga…

MID varijanta je zasnovana na posljednjoj verziji Ubuntua 8.04 (Hardy Heron), s kojom deli i većinu funkcionalnosti poput pune podrške za multimedijalne sadržaje, okruženje, podršku za Web 2.0, Flash i Java aplikacije i slično.

Sve aplikacije su prilagođene specifičnostima MID uređaja, tako da je olakšano zumiranje Internet stranica, a samo okruženje je tako dizajnirano da omogućuje upotrebu jednostavim dodirom. MID izdanje operativnog sistema Ubuntu dostupno je za Intelove platforme Menlow i McCasin.

MID uređaji uglavnom imaju sledeće karakteristike:

• Mala veličina
• 4 do 7 inča ekrana osetljivog na dodir
• Fizička i/ili virtuelna tastatura
• Wi-Fi, 3G, Bluetooth, GPS, WiMAX
• 2GB do 8GB Flash ili disk memorije, 256MB+ RAM memorije
• OpenGL 3D
• USB, kamera, slušalice, zvučnici, mikrofon

Izvor: http://www.ubuntu.com/

Svi u akciju, nadam se da im nećemo srušiti server

Oluja, grmljavina i munje. Još jedna prolećna oluja. Laptop iskopčan iz struje koja ubrzo nestaje… Firefox zatvoren — sve što sam imao otvoreno, pročitao sam. Udobno zavaljen, sedim i slušam vrhunski japanski Jazz, dok još imam nešto preostale baterije…

Ali ne da meni đavo mira, pa odlučim da napravim kratak test i vidim šta od programa za puštanje muzike najviše troši bateriju. Upalim odlični PowerTOP i počnem testiranje.

Kako sam testirao?

Od aplikacija, tu su se zatekli novi Banshee 1.0 i standarni Rhythmbox. Ubacio sam Totem i mplayer, čisto radi poređenja.

Koristeći PowerTOP, merio sam koliko puta u sekundi svaka od tih aplikacija budi računar iz stanja mirovanja (Wakeups-from-idle per second, kako se to na engleskom kaže), prvo za .flac fajl, zatim za .mp3. Zatim sam izmerio koliko se puta računar budi iz mirovanja bez ikakve muzike i napravio razlike prosečnih vrednosti. Sva merenja sam ponovio 4-5 puta, čisto da budem siguran da se nešto drugo ne upliće u rezultate.

Rezultati

Tabela sve govori. Rhythmbox se pokazao najbolje u oba slučaja. Zatim sledi Totem pa Banshee, dok mplayer, uz moje razočarenje i čuđenje, ostade na zadnjem mestu (očekivao sam više od konzolnog programa).

Prva tri plejera koriste GStreamer, tako da ne čudi da su rezultati malo slični. MP3 traži manje resursa od flac-a.

Umesto zaključka

Ovo i nije neki bitan test — laptop i nije baš najekonomičnije rešenje za puštanje muzike na baterije — ali ako se nađete u situaciji kada ste osuđeni na tako nešto, ili kada bi ste želeli da slušate muziku dok radite (na baterije), a da pritom što manje trošite struje, ovaj test može biti koristan.

Voleo bih da vidim ovakav test i za druge medija plejere, koje ja nisam imao mogućnosti da probam, pa ako nekoga ne mrzi, ostavite rezultate u komentarima…

Na početku instalacije moći ćete da izaberete: srpsku ćirilicu, latinicu ili engleski, a ako ste bilo kada instalirali Ubuntu, ne bi trebalo da imate problema u daljem postupku instalacije.

Ekran koji vidite, sačekaće vas nakon instalacije. Pojaviće se samo donji panel koji smo kod Ubuntu-a navikli da vidimo sa gornje strane ekrana. Na radnoj površini u cp6Linux distribuciji se podrazumevano nalaze ikone: Računar, Mrežni serveri i Smeće. Sva podešavanja sistema vrše se identično kao kod Ubuntu-a.

Jedini mogući problem je kod paket menadžera Synaptic, tj. njegovih skladišta. Potrebno je uraditi kao u ovom primeru i onda će biti moguća instalacija svih paketa.

Što se tiče prevoda, mislim da su najbolje uradjeni do sada, bez prevodjenja imena aplikacija npr.: Gdebi instaler paketa, Pidgin brza razmena poruka, Brasero rezanje diskova itd.

Estetski utisak ostaje da  prijatno za oko izgleda GDM upravnik prijavljivanja na sistem, što se ne može reći za wallpaper koji će vas sačekati po instalaciji, a i podrazumevana tema zaslužuje jedva prelaznu ocenu.